Novinarka Tamara Sekulović je povodom članka koji je priredila za portal Mondo razgovarala sa dr Aleksandrom Buberom Ninić o tome da li porodične traume mogu biti jedan od uzroka devijantnog ponašanja. Razgovor prenosimo u celosti, a članak koji je priredila novinarka možete pogledati ovde.
U skladu sa nedavnim pisanjem medija o podacima koje su izneli zvanični organi proteklih meseci o celom nizu okrutnih zločina, da li možemo nešto uopšteno da kažemo o ljudima koji takve zločine izvršavaju?
U psihologiji, psihijatriji, kriminologiji i sociologiji je odavno poznato da su određene vrste krivičnih dela mnogo češće kod osoba sa određenom strukturom i poremećajima ličnosti.
Postoji predrasuda da okrutno izvršena krivična dela protiv života i tela mnogo češće izvršavaju osobe koje pate od teških psihijatrijskih poremećaja iz grupe psihoza, ali to zapravo nije tačno.
Tačno je da određeni mali broj pacijenata koji imaju psihozu, pod uticajem sumanutih ideja i halucinacija povremeno izvrše krivična dela, ali je procenat takvih krivičnih dela koje izvrše pacijenti sa psihotičnim poremećajem zapravo veoma mali u ukupnom broju izvršenih dela.
Pa ko su onda ljudi koji većinom izvršavaju takva teška krivična dela?
To su mnogo češće ljudi koji imaju poremećaje koje svrstavamo u kategoriju poremećaja ličnosti, i to ne svih poremećaja ličnosti, već onih koje svrstavamo u antisocijalne poremećaje ličnosti.
Antisocijalni poremećaj ličnosti, pored ostalih osobenosti, karakterišu :“nepoštovanje i kršenje prava drugih, egocentričnost, samopouzdanje koje se dobija iz moći ili zadovoljstva, nedostatak pro-socijalnih unutrašnjih standarda, nedostatak empatije i kajanja, nesposobnost za intimne odnose s ljudima i korišćenje moći ili zastrašivanja za kontrolu drugih“ (Izvor: Ramani Durvasula „Znaš ti ko sam ja?“, Laguna 2021)
Ili prosto rečeno, to su ljudi koji će „gaziti preko leševa“ (ili čega god drugog), ne osvrćući se, samo da ostvare ono što žele, a naročito je bitno naglasiti i da uživaju u tome da prođu nekažnjeno.
Postoje i kategorije „psihopata“ i „sociopata“ koje su možda više zastupljene u svakodnevnom govoru i medijima, ali one zapravo ne postoje kao dijagnostičke kategorije u okviru zvaničnih klasifikacija, što ne znači da ova dva konstrukta nisu korisna za istraživanje i za praksu.
Iako i psihopate i sociopate imaju nedostatak empatije i osećanja krivice i uživaju u tome što prolaze nekažnjeno, postoje neke razlike.
Psihopate zapravo i nemaju jasan uvid da to što rade nije moralno etički (a često i zakonski) prihvatljivo i stoga su proračunati, hladni i zastrašujuće efikasni u svojim namerama i izvršenju, i u stanju su da minuciozno skuju plan i da po njemu postupaju uvremenjeno (sposobni su da čekaju i godinama da se „sve kockice sklope kako treba“ da bi ishod bio najbolji za njih i da se izvuku bez posledica).
Sociopate znaju šta je dozvoljeno i prihvatljivo, ali biraju da rade suprotno od toga, nisu toliko sračunati, veoma su impulsivni (zbog čega lošije prolaze nego psihopate), koji umeju da budu veoma šarmantni zavodljivi i zbog toga teže prepoznatljivi. Sociopate često nisu tako dobro uklopljene u društvo kao psihopate.
Da li traume mogu da utiču ili dovedu do toga da neko muči i ubija ljude bez pokazivanja empatije?
Istraživači i praktičari širom sveta su se oduvek bavili i dalje se intenzivno bave ovom temom.
U svim istraživanjima je primećeno češće prisustvo određenih iskustava tokom odrastanja u ličnoj istoriji kod osoba koje kao odrasle razviju psihopatiju i sociopatiju.
Svakako da su traumatska iskustva jako česta.
Međutim, veoma je bitno da naglasimo da kada govorimo o vrsti traumatizacije za koje se istraživanjima došlo da su čest faktor oblikovanja ovakvih ličnosti podjednako učestvuju zlostavljanje i zanemarivanje, a najčešće oba u kombinaciji.
Zanemarivanje se odnosi ne samo na izostanak brige o osnovnim potrebama deteta, što takođe nije retkost, već i u izostanku toplog ljudskog kontakta, empatije, brige o razvoju deteta, te izostanku vaspitanja i obrazovanja.
Pored toga što su ova deca često zlostavljana, ona su i zanemarena u svim mogućim smislovima i što se tiče svog razvoja, obrazovanja i vaspitanja, često prepuštena samoj sebi (ili ulici, a kasnije vršnjačkim grupama koje ih prihvataju za razliku od njihove porodice u kojoj se često osećaju poniženo i omraženo).
Kada odrastanje deteta prepustimo njemu samom, ulici i u kombinaciji sa nasiljem, bilo u porodici ili u okruženju, rezultat je često odrasla osoba koja savršeno ume da preživi, ali ne ume da živi u zajednici sa drugima, već samo da ih upotrebljava a zatim bez osvrtanja odbaci, ili zloupotrebjava.
Takođe je bitno naglasiti da je poslednjih decenija, ne samo kod nas, već i šire, prisutna jedna posebna vrsta zanemarivanja – a to je neuočavanje i neispravljanje stava, ponašanja i osećanja privilegovanosti dece od strane roditelja. Time je zanemaren jedan važan razvojni aspekt i zadatak, a to je da dete shvati da smo svi jednako vredni i da je nedozvoljeno ponašati se bahato i „s visine“, ne poštovati druge ljude, a što ne tako retko, vodi i u nasilje i iskorišćavanje.
Ovakvi roditelji često i sami smatraju da su privilegovani (a nekada to situaciono i jesu zbog bogatstva, moći ili društvene uloge) i zahtevaju takav tretman za sebe od drugih ljudi. A takav tretman podrazumeva da su ostali manje vredni i shodno tome, neophodno u službi onih „vrednijih“, „privilegovanih“.
Deca ovo posmatraju i uče po modelu, mada se može desiti da neki roditelji koji nisu i sami takvi razvijaju ovakav obrazac kod svoje dece da bi ona „bolje prošla od njih samih“.
Osećanje privilegovanosti se sreće u svim, pa i blažim poremećajima i crtama ličnosti koje karakterišu narcisoidnost.
Nevolja je u tome što je većina društava danas zapravo sklona favorizovanju narcizma i privilegovanosti i zbog toga toliko često imamo priliku da slušamo o raznim slučajevima gde osobe godinama, pa i decenijama nekažnjeno i često uz zaklon iza svoje uloge, pozicije ili institucije zloupotrebljavaju svoju moć da bi finansijski, psihološki, fizički, seksualno itd. iskorišćavale ljude koji su u pozicij da na neki način od njih zavise (ili veruju da zavise, iako to objektivno nije slučaj).
I radi razjašnjenja, još da dodamo, da kod psihopata obavezno imamo prisutnu narcisoidnost, dok nisu sve osobe koje su narcisoidne i psihopate – iako se osećanje privilegovanosti registruje i kod jednih i kod drugih u različitoj meri.
U kojim sve pravcima nasilne trauma mogu da oblikuju decu?
Još jednom da ponovim da je jednako bitna trauma zanemarivanja kao i nasilja.
A što se tiče nasilnih trauma, one mogu, ali ne moraju oblikovati decu u pravcu onih koji će zaključiti da samo najjači opstaju, da je svet surovo mesto i da jedino mogu ostvarivati svoje potrebe i želje tako što će oni „biti gornji“, te se u skladu sa tim i ponašati surovo i ne birajući sredstva izbegavati da budu oni koji su gaženi, pa samim tim i gaziti sve pred sobom.
Isto tako, ovakva vrsta traume može oblikovati decu u odrasle koji će se često nalaziti u stuacijama da budu žrtve nekih novih nasilnika, biti sa njima u intimnim odnosima, ostajati na poslovima ili prijateljstvima gde je neko prema njima nasilan.
U najboljem slučaju, nekada ovakva deca nauče da opstanu i postanu rezilijentna i nadrastu užasne uslove u kojima su odrastali i uspeju da sublimiraju svoja iskustva u rad, kreativnost i smislene intimne veze.
Da li će se traumatizovana osoba razviti u prvom, drugom ili trećem pravcu, zavisi od mnogo pridruženih faktora – da li je bilo korektivnih faktora u porodici, zajednici , školi, da li je dete imalo pristup ranim psihosocijalnim intervencijama, da li je neko priskočio u pomoć (porodica, institucije, škola) i mnoštvo drugih faktora.
U sva tri slučaja, traumatizacija ostavlja neizbrisiv trag u centralnom i autonomnom nervnom sistemu, kao i u telu i najčešće je potrebno, čak i u slučaju da dete izraste u rezilijentnu osobu, reparativno psihoterapisjko ili/i socioterapijsko iskustvo koje će joj pomoći da breme traume ostavi iza sebe.
Nažalost, ako se osoba razvije u pravcu psihopatije ili sociopatije, istraživanja takođe pokazuju da oni teško uče iz svojih grešaka (jer ih i ne smatraju za greške) i da su jako teško korektibilni.
Ovim takođe želim da naglasim i da, iako možemo razumeti zašto je neko izrastao u osobu kakvu je izrastao, to nije opravdanje za bilo koje ponašanje i svako mora biti odgovoran za svoje ponašanje i trpeti posledice koje uz njega idu.