Novinar Marko Tašković je pripremio članak za Blic nedelje na temu: Kako ćemo živeti sa koronom” u kome je obuhvatio viđenja epidemiologa, ekonomiste i psihoterapeuta. Iz ugla psihoterapeuta na ovu temu govorila je dr Aleksandra Bubera, a njenu izjavu prenosimo u celosti.

Štampano izdanje dnevnog lista Blic nedelja u kome je objavljen navedeni tekst je izašlo 19. jula 2020.

Da li je sada situacija psihički teža nego u martu i aprilu kada smo manje više bili zatvoreni u kućama? U martu i aprilu smo se nadali da će virus korona proći do juna i da ćemo tokom leta živeti normalno, a sada se ispostavlja da ćemo morati da živimo sa koronom sigurno do kraja godine, a možda i do kraja 2021. godine. Koliko je ta neizvesnot opasna i kako je prebroditi?

U martu je situacija bila teža s aspekta da je bila nova i bilo joj je potrebno prilagoditi se. Nismo znali šta da očekujemo i šta nas čeka, ljudi su bili uplašeni za svoje zdravlje i život, mere koje su se sprovodile i uopšte i individualno su bile veoma striktne. Bilo je potrebno prilagoditi se i uslovima ograničenog kretanja, što je dovelo do povećanog pritiska unutar zatvorenih sistema. S druge strane situacija koju imamo u julu je situacija da smo shvatili da nije u pitanju sprint, već maraton i ona je teška sa te strane. Prognoze stručnjaka je da će ova situacija da traje i da se nastavlja narednih godinu pa čak i dve, dokle god se ne pronađe pouzdana vakcina koja nas može zaštititi od virusa. Neka istraživanja govore da osobe sa teškom kliničkom slikom mogu imati posledice na određenim organskim sistemima i nakon izlečenja, kao i da se svugde u svetu beleže slučjevi da su ljudi oboleli, preboleli, pa posle nekoliko meseci ponovo zaraženi istim virusom i opet sa jednako teškom kliničkom slikom. Sve ovo postavlja pred čovečanstvo, društvo, nauku i struku veoma veliki zadatak, sa kakvim se još nismo sreli u ovom obliku. U istoriji je bilo raznih epidemija i pandemija, ali sa istorijske distance o njima sada znamo sve, a o novom virusu, njegovom ponašanju i uticaju na ljudski organizam, iako imamo visokorazvijenu nauku i thenologiju, još ne znamo dovoljno. Isto tako ne znamo dovoljno o posledicama oboljevanja kao ni sticanju (ili nesticanju otpornosti) i kako ćemo se s njim izboriti. Sve ovo sasvim normalno budi osećanje neizvesnosti i neugodan osećaj da nemamo kontrolu nad situacijom. To je suprotno svemu onome što mi ljudi težimo – a to su sigurnost, izvesnost, kontrola nad našim životima i sudbinom. Trenutno je situacija obrnuta – naše ponašanje, živote, zdravlje ekonomiju itd. kontroliše jedan sićušan virus na granici živog i neživog i traži od nas kompletnu izmenu načina života, navika, ponašanja, pa čak i sa svim tim, nismo sigurni kakav će ishod na kraju biti.

Kako naći meru između potrebe da se zaštitimo od Covid-19 i potrebe da radimo i normalno živimo? Kako psihički to sve izdržati?

Potrebno je pridržavati se propisanih mera, jer to je jedino što možemo da uradimo i što može u priličnoj meri da nas zaštiti. Potrebno je raditi na svesti ljudi, a kako se to ne može dovoljno brzo postići, nije loše da se uvedu i konsekvence za one koji ih ne poštuju – pričam naravno o osnovnim merama zaštite – beskompromisno nošenje zaštitinih maski u zatvorenim prostorima, pa i na otvorenim ukoliko ne postoji dovoljna distanca, izbegavanje okupljanja, ljubljenja, grljenja i svih bliskih kontakata sem u okviru svoje najuže socijalne grupe u zatvorenim prostorima, a na otvorenom uz distancu, često pranje ruku, dezinfekcija obuće. Treba naći načina kako da se i dalje radi i živi uz navedene mere. Kao što smo već videli u najvećem broju industrija to je moguće. U najvećem problemu su industrije koje podrazumevaju proizvodne procese sa puno radnika na jednom mestu u zatvorenom prostoru, pogotovo ukoliko imaju centralnu klimatizaciju. Sve ostalo je lakše organizovati, ali čak i u tim uslovima moraju se iznalaziti rešenja kako da život funkcioniše u novim uslovima.

Ljudi su „pravljeni“ da se prilagođavaju, pa ćemo se prilagoditi i ovoj „novoj realnosti“. U tome nam mogu pomoći porodica i prijatelji (kafa može da se „popije“ i preko platforme Skype, a svakako smo videli koliko znači takva „čašica razgovora“ i kontakta pomoću novih tehnologija. A ako to nije dovoljno, tu su psihoterapeuti koji nude besplatnu podršku građanima.

Da li i dalje pružate besplatnu psihološku pomoć našim građanima? Na šta se sada najviše žale? Ima li razlike u odnosu na mart, april ili maj?

Projekat „Podrška psihoterapeuta“ je počeo 26. marta i još uvek traje i trajaće. Jedino smo imali prekid u radu besplatne telefonske linije 19833 koju nam je ustupilo Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija. I ona će nadamo se već od sledeće nedelje biti ponovo u funkciji i kolege iz Asocijacije edukativnih praksi koja je partner na projektu vredno rade na tome da linija ponovo proradi. Web aplikacija koju je razvio Igor Graić sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, kao projekt menadžer sa grupom programera i dizajnera volontera i  koja je podržana od strane Kabineta ministra za inovacije i tehnološki razvoj u okviru inicijative “Budi i ti heroj” na adresi https://podrskapsihoterapeuta.com/home nije ni prestajala da radi, kao što i dalje postoji spisak dostupnih psihoterapeuta i psihoterapeuta pod supervizijom na stranici Saveza društava psihoterapeuta Srbije.

Ukupno smo imali uključeno preko 400 kolega volontera i imali smo preko 2 000 intervencija do sada.

U početku su se građani najviše žalili na strah i zabrinutost u vezi sa zarazom, zatim na strahove u vezi sa dostupnošću zdravstvenih usluga i sistema, zatim su počeli problemi sa povećanim pritiskom u odranije disfunkcionalnim porodičnim odnosima zbog zabrane kretanja i odranije postojećih psihičkih i emocionalnih problema, a zatim zabrinutost za ekonomske okolnosti. Trenutno se građani obraćaju sa najrazličitijim životnim problemima i dilemama, nekima koje su nastale zbog situacije sa koronavirusom, a a nekima koje su nezavisne od te situacije, ali dodatno facilitirane ili „okinute“ istom.

Kad bi trebalo da se obratimo psihologu za pomoć? O čemu najviše treba da vodimo računa?

Kada vidimo da otežano funkcionišemo – pogotovo ako primetimo ili nam naši prijatelji ili porodica skrenu pažnju da smo izmenili ponašanje i navike, da smo stalno zabrinuti, uplašeni, preokupirani ili  da imamo „kratak fitilj“, odnosno da preterano reagujemo na sitnice. Takođe, ukoliko imamo problema sa spavanjem, voljom i snagom za svakodnevne obaveze, ukoliko primetimo višednevne, a pogotovo višenedeljne promene raspoloženja. Ukoliko imamo crne misli, pomoć stručnjaka je neophodna, a dobrodošla u svim ranije navedenim slučajevima.

Treba najviše da vodimo računa da se dovoljno odmaramo, pravilno hranimo i imamo dovoljno fizičke aktivnosti, da unosimo dovoljno vitamina, da održavamo socijalne, a izbegavamo fizičke kontakte. Da negujemo sebe i dobro postavljamo granice, a da veze sa važnim osobama održavamo na visokom nivou.

Koji će nam najveći izazovi biti u narednom periodu i kako da se izborima sa njima?

Mislim da će nam najveći izazov biti kako da prihvatimo i prilagodimo se na potpuno nov način života i funkcionisanja, jer se neke osnovne postavke tome ko ima kontrolu nad našim životom i kolika je naša moć kao ljudskog društva ovom situacijom temeljno preispituju i moraće biti prilagođene novoj realnosti. Moraćemo da izađemo na kraj sa svojim starim navikama koje se ne uklapaju u novu situaciju, kao i sa svojim otporima da ih menjamo. Da prihvatimo da život nije dužan da ispunjava naša očekivanja i da se prilagođava nama i da samo bića koja su u stanju da se brzo i dobro prilagođavaju u evolutivnom smislu i mogu da opstanu. Da ne zamenjujemo strah i tugu za bes i frustraciju i da ostanemo konstruktivni umesto da se prepustimo destruktivnim ponašanjima i gubitku smisla. Ovo su jako zahtevni zadaci u svim teškim vremenim, pa i u ovima sada.